Tajna

Ništa mi ne brini…
od duše si samo
sanak od stvarnosti…

I kada je pričala…
ova duša,
s jako bliskima,
ti si opet bio
tajnoviti sanak
što je sakrila.

Rijetko zna’ i ja…
i od mene te krila,
pa čuvala…
kao da se plašila
da ćeš se k’o cvijet
uzrela maslačka rasuti
ako te mislima diram.

I ne ljuti se…
ako je često puta
tvoje usne, oči…
ljubila… i umorna
na grudima… tvojim,
k’o pahulja se topila…

Ne znam ni ja…
zašto samo tebe
od ljudi i mene skriva,
i uz obraz tvoj
stalno budna sanja?

Ali… ništa ne brini,
njen si samo sanak
od stvarnosti…

tako će i ostati.